-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

U Da­vo­su je ovog mje­se­ca na­pa­da­lo vi­še od me­tar sni­je­ga, ali to ni­je po­re­me­ti­lo ve­li­ki va­šar ko­ji se ta­mo, još od 1971, odr­ža­va sva­kog ja­nu­a­ra: ,,Svjet­ski eko­nom­ski fo­rum”. I ovo­ga pu­ta je u jed­nu od naj­vi­ših evrop­skih va­ro­ši (1.500 me­ta­ra) pri­spje­lo (uglav­nom pri­vat­nim avi­o­ni­ma) oko 3.000 po­sje­ti­la­ca iz 134 ze­mlje, ne da bi se ski­ja­li u Al­pi­ma is­toč­ne Švaj­car­ske, ne­go da bi još jed­nom po­ka­za­li da su ,,ka­pe­ta­ni glo­bal­nog ka­pi­ta­li­zma”.
Ka­ko je pro­ci­je­nio Bran­ko Mi­la­no­vić, vo­de­ći svjet­ski eks­pert za pi­ta­nja ne­jed­na­ko­sti, ,,u isto­ri­ji svi­je­ta ni­je za­bi­lje­že­na ta­kva kon­cen­tra­ci­ja bo­gat­stva po kva­drat­nom me­tru” - dru­štvo ko­je se pro­šle ne­dje­lje oku­pi­lo u Da­vo­su ukup­no je te­ško naj­ma­nje je­dan bi­li­on (hi­lja­du mi­li­jar­di) do­la­ra!
,,Po­ja­ča­ni” sa oko 70 še­fo­va dr­ža­va ili vla­da, oni su se ba­vi­li ,,kre­i­ra­njem za­jed­nič­ke bu­duć­no­sti u frag­men­ti­ra­nom svi­je­tu”, pa shod­no to­me i ,,cen­tral­nom te­mom epo­he”, ne­jed­na­ko­šću, ma­da je ve­ći­na me­đu nji­ma od one vr­ste ko­ja, ka­ko ka­že Mi­la­no­vić, ,,ne že­li da da­je pla­te od ko­jih se mo­že ži­vje­ti, ali će ra­do po­mo­ći fil­har­mo­nij­ski or­ke­star”.
Ovo­go­di­šnji ,,sa­mit glo­ba­li­sta” pro­te­kao je u do­broj at­mos­fe­ri, sva­ka­ko bo­ljoj od lanj­ske: eko­nom­ski rast je u mi­nu­loj go­di­ni bio po­sto­jan i u Evro­pi, i u Ame­ri­ci, i u Azi­ji, dok su ber­ze u jed­nom od naj­du­žih pe­ri­o­da uspo­na...
Na pro­šlo­go­di­šnjem Da­vo­su glav­na te­ma bio je ta­da tek usto­li­če­ni ame­rič­ki pred­sjed­nik Do­nald Tramp i ne­iz­vje­snost ka­kvo dej­stvo će ima­ti nje­gov po­pu­li­stič­ki pro­gram na­ja­vljen u pred­iz­bor­noj kam­pa­nji. Tramp je, na ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, s ob­zi­rom na nje­go­vu an­ti­glo­ba­li­stič­ku re­to­ri­ku - pro­šle ne­dje­lje do­šao na no­ge glo­ba­li­sti­ma i u Da­vo­su odr­žao sa­svim po­mir­ljiv go­vor, sa dvi­je po­ru­ke: da je on je­dan od njih i da je Ame­ri­ka, upr­kos nje­go­voj pro­kla­ma­ci­ji da je ona ,,na pr­vom mje­stu”, i da­lje ,,otvo­re­na za bi­znis”.
Po­zdra­vljen je apla­u­zom ko­ji ni­je bio ne­is­kren: u za­vr­šni­ci go­di­ne Tramp je kroz Kon­gres pro­gu­rao po­re­sku re­fo­r­mu ko­ja je sma­nji­la oba­ve­ze ve­li­kih kor­po­ra­ci­ja, što će po­ve­ća­ti i ka­pi­tal­ne do­bit­ke nji­ho­vih me­na­dže­ra i ak­ci­o­na­ra. Tramp je ina­če se­bi u za­slu­gu pri­pi­sao ber­zan­sku kon­junk­tu­ru što je pod­jed­na­ko vje­ro­do­stoj­no kao i nje­go­vo bu­sa­nje u gru­di da je to što je on pred­sjed­nik SAD glav­ni raz­log za­što je 2017. bi­la jed­na od naj­be­zbjed­ni­jih go­di­na u isto­ri­ji ci­vil­nog va­zdu­ho­plov­stva.
Tram­pov šou je do­du­še obi­lje­žio i je­dan mi­nor­ni in­ci­dent: no­vi­na­ri su ga izvi­žda­li ka­da ih je po ko zna ko­ji put op­tu­žio da pro­iz­vo­de ,,la­žne vi­je­sti”, ali ta­ko ne­što odav­no već ni­je vi­jest. Tramp i me­di­ji su ti­pič­ni ,,pri­ne­pri­ja­te­lji”: te­ško je pro­ci­je­ni­ti da li su klin­ču ili u za­gr­lja­ju. U sva­kom slu­ča­ju, oči­gled­no je da jed­ni bez dru­gog ne mo­gu.
Od dr­žav­ni­ka, zva­nič­ni glav­ni gost bio je in­dij­ski pre­mi­jer Na­re­dra Mo­di, što je sa­svim u skla­du sa uvje­re­njem da je In­di­ja sle­de­ća ve­li­ka eko­nom­ska si­la ko­ja stu­pa na sce­nu. Mo­di, me­đu­tim, ni­je uspio da nad­ma­ši uti­sak ko­ji je na pro­šlo­go­di­šnjem Da­vo­su osta­vio ki­ne­ski pred­sjed­nik Si Đin­ping, ko­ji je is­ko­ri­stio ta­da­šnje strep­nje od Tram­pa da bi se pre­po­ru­čio kao no­vi bar­jak­tar glo­ba­li­za­ci­je.
Svoj de­bi me­đu ,,ko­smo­kra­ti­jom” (ka­ko je da­vo­sku eli­tu opi­sao Sa­mju­el Han­ting­ton) imao je i fran­cu­ski pred­sjed­nik Ema­nu­el Ma­kron, ko­me je u kon­tri­ra­nju Tram­pu po­ma­ga­la i nje­mač­ka kan­ce­lar­ka An­ge­la Mer­kel ko­ja se ta­mo po­ja­vi­la po­sle dvo­go­di­šnjeg od­su­stva. Po­ru­ka ovog dvoj­ca je bi­la ,,da nam je po­treb­na glo­bal­na sa­rad­nja, a ne zi­do­vi”, što je di­rekt­na alu­zi­ja na Tram­po­ve ide­je za rje­ša­va­nje pro­ble­ma ile­gal­ne imi­gra­ci­je.
Da­vo­ska ,,luk­su­zna pri­ča­o­ni­ca” za­vr­še­na je u su­bo­tu i glav­ni uti­sak je da je Tram­pov po­mir­lji­vi go­vor do­šao pre­ka­sno. Iz­me­đu dva Da­vo­sa, ,,zlat­ni oko­vrat­ni­ci” (još jed­na me­ta­fo­ra Sa­mju­e­la Han­ting­to­na, auto­ra te­ze o ,,su­ko­bu ci­vi­li­za­ci­ja’’) su se pre­stro­ji­li i pri­la­go­di­li či­nje­ni­ci da se Ame­ri­ka s no­vim li­de­rom od­re­kla svo­je glo­bal­ne ulo­ge i da se bez nje ne sa­mo mo­ra ne­go i mo­že.
U Azi­ji, na­pri­mjer, ame­rič­ko po­vla­če­nje iz Tran­spa­ci­fič­kog part­ner­stva (što je bio ve­li­ki ge­o­po­li­tič­ki po­klon Ki­ni) ni­je spri­je­či­lo da pre­o­sta­lih 11 ze­ma­lja na­sta­vi taj pro­je­kat. U Evro­pi, Mer­ke­lo­voj je već do­di­je­lje­na ulo­ga ,,no­vog li­de­ra slo­bod­nog svi­je­ta”, a sve u sve­mu, jaz iz­me­đu Tram­po­ve dok­tri­ne ,,pr­vo Ame­ri­ka” i ,,za­jed­nič­ke bu­duć­no­sti u frag­men­ti­ra­nom svi­je­tu”, te­ško je pre­mo­stiv, što će re­ći da su Da­vos i Do­nald u su­šti­ni ne­kom­pa­ti­bil­ni.
Šta­vi­še, SAD sa Tram­pom se na mno­go mje­sta do­ži­vlja­va­ju kao glav­na pri­jet­nja glo­bal­noj sta­bil­no­sti: eko­no­mi­sta-no­be­lo­vac Džo­zef Šti­glic ka­že da je ,,Ame­ri­ka naj­ve­ći po­li­tič­ki ri­zik” i da su ,,ne­iz­vje­sno­sti ko­je stva­ra lo­še za glo­bal­nu eko­no­mi­ju”.
A da bi ri­je­ka me­da i mli­je­ka u do­gled­no vri­je­me mo­gla da pre­su­ši u Da­vo­su je upo­zo­rio glav­ni eko­no­mi­sta MMF-a Mo­ris Obstfild, prog­no­zom da bi ,,sle­de­ća re­ce­si­ja mo­gla da bu­de bli­ža ne­go što mi­sli­mo”...
Ako do to­ga za­i­sta do­đe, sa­svim je iz­vje­sno da u bor­bi pro­tiv re­ce­si­je tvi­to­vi iz Bi­je­le ku­će ne­će bi­ti od po­mo­ći.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,,Po­li­ti­ke’’)